IME “RAVIJOJLA”

Odakle ime “Ravijojla”. Nije svakodnevno i uobičajeno. A, opet, zazvuči tako poznato i blisko mojoj generaciji, a još je bliže onima starijima. Ime iz moje mladosti, iz vremena kada sam čitala narodne pesme koje su se lepile za mene kao šećerni sirup, kada sam bila prepuna mašte o belom svetu koji sam se spremala da osvojim. Onda, to beše i tema mojih prvih studentskih dana na etnologiji: slovenska mitologija.

U slovenskoj mitologiji vile su značajna bića. Demonska, ali veoma bliska ljudima, privlačna i obećavajuća. Vilinski moćne, kćerke žene i zmaja, čudne, neobične, vrzmaju se oko ljudi, od njihove lepote zastaje dah, muškarci gube pamet.
One su koloplet zmajeve ogromne snage i ženske nežnosti, suptilnosti, zavodljivosti i lepote. Ima ih uz reke, u dubokim šumama, šetkaju se po oblacima, osluškuju ljude kroz noćnu tišinu, lutaju nepoznatim i zabačenim stazama, igraju kolo na pustim proplancima.

vila-marko

Među njima je jedna, kod Srba najznačajnija i najčuvenija – vila Ravijojla. Sukobila se sa čuvenim epskim junakom Markom Kraljevićem, jer je ustrelila u grlo njegovog pobratima Miloša koji je pevao lepše od nje. Marko je pobeđuje zahvaljujući svome Šarcu, pa onda je primorava da vrati iz mrtvih i izleči njegovog pobratima Miloša.

Ta vila iz pesme, sujetna kao i sva natprirodna i mitska bića, velika biljarica i poznavalac lekovitosti svih biljaka, zaštitnica napuštene dece, kćerka zmaja i smrtne žene, poludemonska i polubožanska, koja se sukobljava sa junacima, jer ne trpi “lepše grlo u Miloša carsko”, ta svojeglava lepotica, ipak se pokori Marku Kraljeviću i zakune ga Bogom i svetim Jovanom, pa postane Markova posestrima. Marko je, inače, često drugovao sa njom, a u nevolji je i u pomoć pozivao.
Ljudi koji su voleli narodne pesme i srpsku mitologiju, a očigledno, u takve ljude su spadali moj deda, učitelj, i njegov stari porodični kum, profesor književnosti (neka počivaju u miru) tu svoju ljubav izrazili su i na konkretan način, to lepo staro ime ugradili su u imena svojih potomaka.

MOJA MAJKA (MAMA) RAVIJOJLA

Vila-Ravijojla-2Po toj vili, zahvaljujući kumu, moja mama je dobila ime. Tako se ime Ravijojla uselilo u moj život i pre nego što sam rođena i ostalo je njemu da ga nikada ne napusti. Ta vila koja je za sva vremena ostala da živi u našim narodnim pesmama bila je i vila mog detinjstva i čitavog mog života.
Mama me je rodila. Ona me je naučila prvim rečima. Ona je od mene stvorila slobodnu ličnost. Ona je u mene usadila ljubav prema životu, prema ljudima, prema lepome, prema knjizi, umetnosti i zemlji hraniteljici.
Mama je volela – poštovala zemlju. Njene najlepše uspomene iz ranog detinjstva bile su vezane za povremene boravke na imanju bake i ujaka. Nažalost, kasnije u životu nikada nije imala prilike da živi na njoj. Prve godine po završetku drugog svetskog rata, kao dvadesetogodišnjakinja, upisala je Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Međutim, život je za nju imao druge planove. Na drugoj godini fakulteta se udala, na trećoj rodila mene, a to je značilo prekid studija.
Davala mi je snagu kakvu zemlja daje svemu što živi na njoj. Znala sam da mogu da joj verujem, da će i u doba najvećih suša i nedaća obezbediti vodu za moje korenje i omogućiti mi da opstanem i nastavim da idem dalje. Pojila me je svojom bezgraničnom i bezuslovnom ljubavlju i podrškom.

Vila-Ravijojla

Mama je bila lepa žena, naravno za mene najlepša na svetu. Posedovala je ne samo fizičku već i neku magičnu unutrašnju lepotu koja je zrači iz nje. Lepa, obrazovana, svesna sebe, a pri tom potpuno lišena sujete. Za nju su svi bili u pravu, ali kada je nešto želela ili je smatrala da je potrebno da se uradi, na svoj tih i nenametljiv način bila je beskrajno uporna. Na kraju je uvek bila pobednik. Zloba i zavist za nju nisu postojale. Ljude nije delila na dobre i loše. Imala je razumevanje za sve. Verovala je da je svaki čovek dobar, a na šta ga životni uslovi usmeravaju to je drugo pitanje za koje je imala puno razumevanja. Time je plenila sve oko sebe.
Lako je prihvatala ljude i oni nju. Bila je prijatelj sa ljudima raznih nacionalnosti i jezika. Ona sama, veoma lako je učila strane jezike. Za ono na šta su drugi koristili godine i decenije, njoj su bili dovoljni meseci. Tečno je govorila, gotovo bez akcenta, francuski, nemački i engleski, a kada su je životne okolnosti primoravale u potpunosti se sporazumevala na italijanskom, albanskom, makedonskom, pa čak i esperantu.

U zrelim godinama našla sam mogućnosti da parče zemlje prilagodim nekadašnjim njenim interesovanjima, da uživam u plodovima rada sopstvenih ruku. I nazvala sam to parče zemlje njenim imenom. Jer i sama sam našla mir u nekadašnjim njenim željama.

IMANJE “RAVIJOJLA”

vila-ravijojla-3To parče zemlje nazvano imenom vile jeste vilinski prostor. Sremska zemlja obilato vrati sve što se u nju stavi. Zemlje, vode i sunca ima dosta. Kada se u nju ulože rad i ljubav, ta zemlja nas nagradi lepim plodovima.
Stara sremska kuća, prilagođena savremenim zahtevima življenja, uz savremena kupatila, povremeno uključivanje klima uređaja, frižider i šporet, kompjuter i internet, terasu za odmor i fontanu ispred, blizu Dunava, u pomalo bajkovitom selu Krčedinu, dovoljna je da zarobi čoveka, da mu zameni sva čudesa belosvetska, da mu pokloni mir koga nema u uvek užurbanoj metropoli.
Od komšija koji drže krave niti je teško ni daleko nabaviti obično stajsko đubrivo. Umesto otrova kojima se biljke štite od raznih štetočina, sasvim je u redu opkoliti leje i čitavo imanje raznim vrstama lekovitih i začinskih biljaka. Zamislite, začinske biljke, koje su sastojci nekih čajeva i poboljšavaju ukus jela, jednostavno odbijaju štetočine. Njihovi mirisi postali su zaštitnici krastavaca ili paradajza, salate ili blitve, jagoda, rukole ili graška.
Eto tako sam napravila sredinu iz koje mogu direktno da uberem voćku ili povrće i da ga zagrizem u bašti, da osetim njegov potpuno prirodni ukus i miris, da uživam u plodovima svoga rada bez posrednika. Dobila sam, kako se to danas kaže “organsku hranu”. A ta organska hrana nije nikakva novootkrivena mudrost, to je samo prirodna hrana, čist proizvod prirode, bez učešća savremene tehnologije, ako ne računamo mašine koje su sitnile i pripremale zemlju za sejanje i sađenje.
Znam, moja majka je živa jedino u mom živom sećanju, ali imam utisak da svojim rukama ispunjavam neke njene davnašnje želje. Ako je istinita ona stara izreka da su mrtvi živi sve dok ih se živi sećaju, ja sam na svoj način nastavila neke stare majčine želje, kroz svoj rad nastavila njeno postojanje. Tako će i ona trajati dok ja trajem. I zato volim ovo parče zemlje i ovu moju veliku baštu sećanja, ali i baštu koja mi daje više nego što mogu sama da potrošim.

 

Moji roditelji Zoran i Ravijojla Panić

ROĐENJE I PRE NJEGA

Rođenje, kao početak našeg boravka na ovom svetu je bitan događaj koji ničim ne zavisi od nas lično. Mi ničim, sem možda svojim napredovanjem u majčinom stomaku, prerastanjem tog ušuškanog i sa svih strana obezbeđenog prostora, nismo zaslužni za taj za nas važni događaj. Ipak, to ostaje dan koji slavimo čitavog života, dok god trajemo. I vrlo retko razmišljamo o razlozima, uzrocima našeg nastanka i našeg dolaska na ovaj svet. Svesni smo da taj novi svet plačem pozdravljamo.

Ja sam dete „bebi-buma“. Rat se tek bio završio. Rat je odneo mnogo života, čitave porodice su nestale, naselja istrebljena, neki narodi se našli na ivici biološkog istrebljenja. Trebalo je ponovo podmladiti naciju. Posleratno vreme je vreme kada svi veruju da su shvatili besmislenost rata, da treba graditi mir, da treba stvarati nove generacije koje će voditi svet napred. Dakle, to statističari koji istražuju svet nazivaju vremenom „bebi-buma“. Za moje roditelje to je bilo vreme nove nade, procvata njihove ljubavi, napretka, neke bolje budućnosti.

Sve sam to kasnije saznala iz priče svojih roditelja. Ja sam dete njihove ljubavi. I to ljubavi koja je izdržala prilična iskušenja. Moji rostelji su se sreli kao gimnazijalci. Tada je među njima planula ljubav. Ali vreme koje je dolazilo nije bilo vreme za ljubav. Fašistička Nemačka je krenula da osvaja svet. Mladi to nisu shvatali sa punom ozbiljnošću, ali ratni vihor je već dohvatio i njih i njihove porodice. Mladi su hteli da grade život, a taj ludi, ludi svet je zagazio u ratne godine koje će da naprave najveća razaranja, da ubiju milione ljudi, da promene kartu sveta. Rat je rasturio mnoge ljubavi, uništio mnoge porodice, drukčije vrednosti su isplivale na površinu, dolazilo je neko drugo vreme.

Ratni vihor je porušio sve poznate vrednosti, oduvao kao prašinu, svakodnevni mir, doveo smrt na vrata svakog doma, odveo sposobne muškarce u rat i zarobljeništvo. Nekadašnja državca se raspala. Na površinu su isplivale skrivene strasti, a propalice postale uglednici. Javljale su se pristalice ratnih politika, stare zađevice u ratnoj magluštini rešavale su se ubistvima. Prijatelji su poostajali neprijatelji. Učitelj koji je učio decu pismenosti i životu, postao je neprijatelj. Roditelji moje majke postale su izbeglice. Iz Makedonije morali su da beže u Srbiju, da traže rođake, smeštaj, način da prežive.

Moj otac, tada je trebalo da postane student, našao se u zarobljeništvu. Njegova priča je posebna. Iako je bio tek stasao razboleo se u zarobljeničkom logoru u Nemačkoj. Uslovi života, višestruko ponovljene prehlade, slaba, gotovo nikakva ishrana, razvili su se kod njega u tuberkulozu. Počeo je da kopni, pa je logorski lekar preporučio da se on otpusti, neka ide kući da umre u porodičnom okruženju. Snalažljiv, kakav je uvek bio, on je uspeo da stigne u svoju zemlju. U to vreme njegova porodica nalazila se u Nišu, a porodica moje majke u Paraćinu.

Majčin otac bio je učitelj. Majka joj je ranije umrla, pa se njen otac ponovo oženio. U tom gradu su imali neke rođake, pa se porodica brzo snašla. Moja majka imala je drugove koji su hteli da se bore protiv Nemaca, nisu trpeli okupatora. Ta grupa mladih nije prihvatala ljotićevce niti saradnju sa okupatorima. Razume se, roditelji o tome nisu pojma imali. Majčin otac, Crnogorac poreklom, držao je do svoje profesije, do slobode, do sebe kao učitelja, jer je veoma cenio svoj poziv. Uvek je nosio uredno odelo, šešir i štap, neke karakteristike predratne srednje klase. Ta njegova cehovska urednost poslužila je jednom crnoberzijancu kao dobra prilika da se dodvori novoj vlasti, pa ga je zbog štapa i šešira zbog buržoaskih oznaka ubio na pragu kuće, s leđa. U OZNI se pohvalio da je ubio reakcionara, ne znajući da su sin i kćerka tog tobožnjeg reakcionara bili skojevci. Moja majka ostala je potpuno siroče.

Završetak rata je dočekao mog oca u Nišu. On je nekim domaćim lekovima uspeo da zaleči tuberkulozu i već se angažovao u partizanskom pozorištu. Nije odustao od moje majke. Ona se već nalazila u Studentskom domu u Beogradu. Želela je da nastavi studije, posebno je privlačila poljoprivreda, uvek je volela da gaji novi život, njen prozor nikada nije bio bez saksije, a u njenoj bašti, ako ju je imala, uvek je bilo puno biljnih iznenađenja. Ljubav, razume se, ima samo njoj znane staze: moj otac je saznao gde je njegova gimnazijska ljubav, sam je preselio u Beograd i čekao angažman u nekom pozorištu.

No, nije sve išlo glatko. Očeva majka, sitna ali energična žena, nakjmlađa sestra Vladislava Petkovića Disa, nije dozvoljavala mom ocu da se ženi. Maćeha moje majke je takođe bila protiv. Ona je govorila: „Kakav je to posao glumca?! Kako misliš da hraniš ženu?! To je neozbiljno! Nađi neki ozbiljan posao, pa se onda ženi.“ Moj otac je našao posao sekretara bolnice u Zemunu. Po merilima dve majke, to je bio dovoljno ozbiljan posao koji je omogućavao ženidbu. Moja majka je, razume se, bila verna svojoj prvoj ljubavi iz gimnazijskih dana, koja je preživela izbeglištvo, ratnu neizvesnost i rastavljenost. Nije joj trebalo mnogo ubeđivanja da prihvati prosidbu. Uskoro se pokazalo da od nastavka studija neće biti ništa. Ostala je brzo u drugom stanju. Tada nije bilo preporučljivo da studiraju trudne žene, tako da je ona napustila agronomiju. Ocu je od bolnice bila ustupljena neka prazna zemunska kuća, jer je trebalo da izdržava pored nove supruge i majku i tri mlađe sestre. Ipak je cvetala ljubav. I ja sam rasla u majčinom stomaku.

Eto, u blizini zemunske bolnice, u iznajmljenoj kući, uz jednu platu, te siromašne, ali dobrim vibracijama bogate 1947. godine, u bolnici u kojoj je moj otac radio kao sekretar, a u kojoj je moja baka rodila svojevremeno njega, ja sam se rodila uz asistenciju istog lekara koji je pomogao dolazak na svet i moga oca. Svi su mi se radovali, pa sam tako i dobila ime „Radmila“ koje mi se uopšte nije dopadalo i koje sam promenila čim sam stekla pravo na to.

Ali, to nije tema ove priče. Tako je počela moja životna priča.